Светска премијера "Сунчаног удара" ("Сунчанице") Никите Михалкова , по мотивима прозе руског нобеловца и антикомунисте, Ивана Буњина , одржана је у Београду, тачно негде на линији вековног политичког раздвајања Европе и Азије, у "Сава центру", синоћ у 18.30 (овако неуобичајено рано због временске разлике, пошто је тада у Москви већ пола девет увече).


Туга, сузе, аплаузи, озбиљна размишљања на тему наше и руске мало је рећи трагичне судбине, а Никита Сергејевич Михалков за време одјавне шпице уживо на сцени, са козачким Кубанским хором, пева (још мало па два веку стару) романсу "Не для меня придёт весна" ("Не для меня цветут сады, В долине роща расцветает,Там соловей весну встречает, Он будет петь не для меня..."). А након тога држи срцепарајући говор најискреније љубави према нама, љубави коју ми, вероватно, ни не заслужујемо, овакви, нити је осећамо, толику, према самима себи и својој Отаџбини, да би, на крају све неочекивано завршио старом РУСКОМ ЦАРСКОМ ХИМНОМ "Боже, Царя храни!", уз њен заиста дирљив опис ("То је, моја српска браћо, песма коју су знали и из душе певали сви официри које смо гледали у мом филму, они чијом се судбином овај филм бави") и наду да ће она одиграти у овом времену улогу коју није имала прилику до сада. А када то каже син човека који је написао све верзије некадашње совјетске и садашње руске химне ("Россия, священная наша держава..."), Сергеја Владимировича Михалкова (1913-2009), онда је то заиста тако.


Такве ствари се не могу доживети двапут у животу. И зато ми је криво свих оних који нису имали прилике да одгледају ову премијеру и доживе све ово о чему пишем. Да није било мојих пријатеља Душана Савића и његове Марине, ни ја не бих био тамо, нити бих видео "Сунчаницу" (толико о руској "тактици и стратегији" у Србији и о списковима њихових "пријатеља", које користи амбасада РФ, али да не кварим сада утисак описом старе бољке свих руских представништава и досадашњих представника у нашој земљи)...


На премијери су се скупили стварно најразличите личности: од самих Руса (на челу са амбасадором Чепурином) и свима познатих љубитеља Русије (Е. Кустурицом, Д. Савићем, Ј. и И. Жигон, Ђорђем Марјановићем, Радмилом Караклајић), државних представника (на челу са Т. Николићем, К. Удовички, А. Вулином, З. Михајловић, А. Јокићем), бројних руских сарадника и пријатеља, филмских радника и пријатеља српских учесника у "Сунчаници" (не само глумца Милоша Биковића, већ и редитеља друге екипе Станислава Поповића и главног монтажера филма Светолика Миће Зајца), бројних људи из медија, културе и маркетинга (В. Лалићем, М. Марићем, М. Рајевић-Савић, Р. Зеленовићем, Б. Стајковцем, Р. Бајићем...), па све до изгледа обавезних "градских фаца" и довољно упорних ликова који су успели да се на лицу места снађу за карте или пропуснице и ипак некако уђу на пројекцију (и мали концерт Кубанског козачког хора у холу "Сава центра" након тога).



Премијера је организована у Београду, јер су баш овде на великодушан и братски начин примљени преживели међу официрима "белогардејске армије" после грађанског рата (о коме говори "Сунчаница"), а многи међу њима су и сахрањени овде (од барона Врангела и генерала Алексејева, па до безбројних капетана, мајора и пуковника ове јуначке, мученичке војске). Следећа станица је Севастопољ и, уопште, Крим, јер се тамо догађа радња филма (у јужној Русији је погинуло чак ОСАМ МИЛИОНА РУСА У ГРАЂАНСКОМ РАТУ ЦРВЕНЕ И БЕЛЕ АРМИЈЕ и непосредно након тога, а у периоду од Октобарске револуције па до 1928. године) и зато ће филм после Срба гледати Руси са Крима. Па тек онда и остатак Русије...


Иначе, заједно са редитељем и српским члановима филмске екипе, били су синоћ присутни и сви главни глумци, који су стварно феноменално одиграли сцене из живота Русије, све од чедне безбрижности и идиличног живота највеће светске Царевине из 1907. године, па до ужасних догађаја из 1920-те, непосредно након одласка главнине Врангелових трупа према Цариграду (и, касније, према Краљевини Југославији).


Толико о околностима и свему ономе што није неважно, али ни најважније за причу о Буњиновом и Михалковљевом "Сунчаном удару".


Иван Алексејевич Буњин је сигурно (уз Тургењева) најаристократскији писац руске књижевности. Код њега је све савршено отмено, супериорно, елитно, без трунке ичег примитивног, баналнног или недостојног. Писац и естета савршеног укуса, узорни стилиста, најмлађи руски академик, добитник свих награда за превођење и књижевност још у најранијим данима, Буњин је био рођени уметник, са неупоредивим осећајем за деликатне нијансе у убедљивом оцртавању пропасти, дегенерације и оног дугог и мучног умирања руског племства уочи Првог светског рата и Револуције. Уз све то, Иван Алексејевич је живео на Криму и тамо се дружио са навиђенијим представницима руске "Добровољачке армије", тако да је из прве руке, из реалног стања ствари, запамтио и књижевно обрадио неке од догађаја из те две године његовог боравка међу "белоармејцима"... Касније је, преко Балкана, доспео у Париз, где је и примио 1933. године Нобелову награду за књижевност (уз огромно противљење совјетске власти), тамо преминуо и сахрањен...


На нашу срећу, велики део Буњиновог опуса је преведен на српски и поново издаван баш ових година (пре свега трудом издавачке куће "Бернар" из Београда). Међу другим књигама, можемо да читамо на српском и приповетку "Сунчаница" (писану у емигрантском, француском периоду његовог стваралаштва), и комплетну верзију чувеног "Живота Арсењева", и његове "Тамне дрвореде" (са тачно 40 прича, по броју дана Васкрсног Великог Поста) и генијалне "Дневнике" (посебно "Проклете дане", о ужасима Револуције у Русији)...Толико о ономе кроз чије је искуство Михалков црпео инспирацију за свој филм.


А када је реч о самој "Сунчаници" у њеној филмској форми, ту се ствари морају гледати, бар по мени, не као када је реч о било ком другом филму на љубавно-ратну тему (са све трагичним завршетком и љубави и рата), већ као о У ФИЛМ ЗАПАКОВАНОЈ ПОРУЦИ ЗА НАС И ЗА РУСЕ, У СТРАШНИМ ИСТОРИЈСКИМ ИСКУШЕЊИМА КОЈЕ ДАНАС ПОНОВО (по ко зна који пут у скоријој историји и Русије и Србије) ПРОЖИВЉАВАМО. 


То је суштина свега, а не оно што би личило на прост опис сцена и ситуација из филма о руском официру, до краја оданом својој заклетви и Цару, који се пред смрт, у црвеноармијском заробљеништву, с носталгијом и неком неописивом тугом сећа своје несрећне, романтичне и страсне љубави из предратног и пред-револуционарног времена ДОК ЈЕ РУСИЈА БИЛА ЦЕЛА, НОРМАЛНА И ПРЕЛЕПА, идеално уоквирена храброшћу и верношћу својих официра, стрпљивом марљивошћу радника и сељака и великим успоном руске привреде управо тих година (од 1907. до 1914-те). 


Уму несхватљиви контраст између невероватне, идиличне лепоте предратних година и мрачних и крвавих ужаса у који је бачена та иста прекрасна Русија након ратних искушења и кобне револуционарне утопије - представља језгро Буњиновске и Михалковљеве поетике, описане "Сунчаним ударом". И кроз тај контраст се све види и осећа, унапред - до данашњих дана, и уназад - до оних тренутака у руској културној историји када су на сцену ступили Маркс (у филму приказан кроз причу опскурног мађионичара) и Дарвин (дат кроз фантастично режиране сцене са капетаном у белој униформи са златним еполетама и клинцем Јегоријем, који духовито и дечије-наивно коментарише да ли смо или нисмо настали од мајмуна) и када су боеми, коцкари и пијанци руске књижевности почели да мир и спокој реалног живота нуде и жртвују за неизвесну будућност њихове левичарске (показало се, након Револуције, демонски окрутне и по Русију трагичне утопије). Јунаци из филма тако коментаришу и осуђују Њекрасова за његове стихове у којима жели да "грудима пробија и крчи пут ка бољем животу", да би се, на крају свих крајева, тај опасни "идеализам" и одбацивање свега реално-постојећег претворио у идеолошки динамит којим ће за само неколико година бити комплетно разнесена читава Руска империја, сва њена елита, њени симболи и њен дух, читав њен начин живота, њени ритуали и обичаји, сва руска Традиција и њено вековно Предање... То препознају руски официри (који су се предали "црвенима", након њихове формално великодушне понуде да се "предају и да им се након тога ништа лоше неће десити", након "објаве опште амнестије"), док чекају на одлуку совјетских комесарских власти хоће ли ићи кући или бити побијени.


И то је она најважнија порука и приповетке и филма рађеног по њој: да се никако не поуздајемо у лажљива обећања са неке туђе (читај: западне и анти-отаџбинске) стране, већ да све, од сада па заувек - радимо и градимо искључиво САМИ, СА СВОЈИХ ДЕСЕТ ПРСТИЈУ, ЗА СЕБЕ И ЗА СВОЈУ ЗЕМЉУ, СВОЈ РОД И СВОЈУ ВЕРУ.














Доста је било - и Русији и Србији - опасних експеримената, иза којих је одувек стајао само туђински и антируски (антисрпски) интерес наших заједничких непријатеља, порука је што је просто одзвањала са филмског платна пред многима у сали, онима који би морали да се, што пре, дубоко и озбиљно замисле о себи и својим поступцима када је реч о представљању Србије и о односу садашње српске владе према нашој будућој судбини (Русија или запад, Бог или ђаво, Истина или лаж, права или само привремена подршка).



И, још нешто, овај филм очигледно и несумњиво ПРИПАДА ДУХОВНОЈ КУЛТУРИ и зато има унапред уграђену "вертикалу" у себи. Покреће најважнија, она судбоносна питања нашег опстанка и обнове, успона и одбране, али и смисла (личног, породичног и националног) живота. Тиме он одмах престаје да буде упоредив са ма којим ...хм... српским филмом из наше текуће продукције.


Осим филма и серије "Монтевидео, Бог те видео" и пар срећних изузетака те врсте, код нас се све догађа на раскршћу интелектуалне (атеистичке и иронично апатридске) и популарне (уличне, тинејџерске и скривено или отворено нихилистичке) културе. Тамо код либерално-демократског, тржишно-капиталистичког и југо-космополитског ОК корала...


Требаће много тога да се деси, да много воде још протекне Волгом и Дунавом, Москвом и Савом, да би се нешто заиста променило код нас, у овој одавно још окупираној и дезоријентисаној недођији која само именом има неке везе са стварном Србијом (с нашом Србијом, оном коју су нам наши преци неодустајном борбом, стварним родољубљем, беспримерним јунаштвом и личном жртвом предали у наслеђе).


Све је у Божијим, помало и у руским и бар малчице (још увек) у нашим рукама.


Драгослав Бокан